Dragana Grnčarski bila je preteča današnjih supermodela. Karijeru je počela u staroj Jugoslaviji, a potom je uspešno gradila kroz periode koji nisu bili ni malo povoljni za modni posao.
Umeđuvremenu je diplomirala istoriju umetnosti i zajedno sa suprugom, takođe manekenom Nebojšom Grnčarskim otvorila modnu agenciju Select, koja je zaslužna za organizaciju sada već kultnih modnih hepeninga Fashion Selection. Otvoreno i bez dlake na jeziku, Dragana nam priča o svojim počecima, o tome kako je manekenstvo izgledalo nekad a kako stvari stoje danas, ali i o poziciji žene i majke u modernom društvu i tempu koji je ponekad teško pratiti.
Zašto si uopšte odlučila da se okušaš kao maneken?
– Modelingom sam počela da se bavim kad sam imala 14 godina, negde 1989. godine. Bio je kasting u modnoj agenciji “Forma Viva”. Moja najbolja drugarica je imala želju da se bavi manekenstvom, pa je pozvala mene da idemo zajedno. Tako smo počele, a u međuvremenu ona je odustala, a ja sam ostala da radim.
Kako je modna scena izgledala u to vreme?
– Tad si imao dve modne agencije. Imao si “Forma Vivu” koja je bila prva privatna agencija i Udruženje manekena koje je vodila Jelena Mladenović. Više smo radili reklamne kampanje i kataloge nego revije. Nije bilo Fashion Selectiona, pa da bude sedam dana revija i predstavljanja dizajnera, već je sve bilo prilično skromno i što se tiče dizajnerske scene i samih revija s modelima.
U to vreme su budžeti bilo mnogo veći, pa samim tim i zarade manekena?
– Kako ne! Iako je bila loša finansijska situacija u zemlji, u ovom poslu se dobro zarađivalo, pa je recimo moj manekenski honorar bio kao mesečna plata moje majke. Tako sam ja počela da radim to iz hobija, a onda sam radila sve više…
Koje su ti najdraže kampanje iz tog vremena?
– Radili smo za “Jumko”, na primer, i to je bilo super jer je on tada bio u Kosovskoj Mitrovici. Tako da smo proveli tamo sedam dana, bili smo super plaćeni za taj posao, a kampanja je bila vrlo ozbiljna. Radili smo i reklamni spot i katalog i svašta nešto.
Tada se nije preterano razmišljalo o karijeri u inostranstvu. Jesi li imala neke inostrane ponude?
– Manekenstvom sam počela da se bavim kad sam upisala prvi razred gimnazije, tako da tada nisam imala ideju da odem u inostranstvo. Imala sam ponudu za Japan u nekom trenutku, ali sam je odbila zbog obaveza na fakultetu. Znaš, manekenstvo je posao koji je ograničen godinama, ne možeš njime da se baviš sa 45 godina. Kad kreneš da radiš reklame i revije postaješ neka polupoznata ličnost i pritom imaš dobre honorare, onda se tu pomalo izgubi osećaj za realnost, pa ljudi misle da će to večno da traje. Ima dosta njih koji su se pogubili u toj priči i na kraju nisu završili ništa.
Nije loše proputovati malo kroz posao, ali moraš da ostaneš svestan da je to limitiran angažman i da razmišljaš šta ćeš dalje u životu.
Šta čini uspešnog manekena?
– Ako bi banalizovali stvari mogli bi reći – personaliti (smeh). Ja imam teoriju kako su najbolje manekenke uvek dobijale najgore modele, a ti modeli su na njima fenomenalno izgledali. Imaš Maju Golić koja u prirodi deluje kao obična devojka, zatim Vanju Govorko, pa Biljana Babić… Kad izađu na pistu one bukvalno “ugaze”. Niko ne može da te nauči da nosiš model, to moraš da imaš u sebi.
Mnogi roditelji misle da ako im je dete lepo i visoko ima sve predispozicije da postane maneken, je l’ to tako?
– Nije. Imaš, na primer, Mariju Maćić koja je visoka 1,72 i po nekim standardima ona ne može da bude manekenka, a žena je bila top model. Isto kao i Anđelija Vujović, koja je svega jedan centimetar viša od nje. Tako da se vraćamo na onu priču kako neko to prirodno ima u sebi, a drugi moraju da uče. Kad sam počela da radim ovaj posao, stajala sam ispred ogledala i vežbala izraze lica. To je posao koji se uči, baš kao i gluma…
Koji bi savet dala devojkama koje ulaze u svet manekenstva?
– Vidim po devojkama koje dolaze kod nas u agenciju da se ne bave nikakvim sportom, što je nedopustivo. Moraju da se bave nekim sportom makar rekreativno. Nove generacije su dosta površne i ad hok i očekuju da im se sve desi odmah. Pre svega moraju da budu uporne ako žele da se bave ovim poslom. Ne smeju da gaje sujetu u stilu: “Nisu me odabrali za posao, pa sam ja ljuta”.
